Најраније слагалице биле су слагалице са мапама. Године 1762, француски трговац мапама Думас је исекао комплетну мапу на многе делове да би их људи могли саставити, поставши претеча слагалице. Британски картограф Џон Спирсбери је 1767. године направио „анатомску мапу“ за наставу географије, која се сматра првом дрвеном слагалицом на свету.
Рани делови слагалице имали су глатке ивице, због чега се састављена слагалица лако распада. Проналазак технике "интерлоцкинг" 1840. решио је овај проблем, његово побољшање инспирисано структуром уреза и чепа у кинеској архитектури. У 19. веку, материјали за слагалице су се променили од дрвета до шперплоче или картона, а технологија -сечења заменила је ручне тестере; ове иновације су покренуле масовну производњу слагалица.
Слагалице су се постепено трансформисале из едукативне играчке у облик забаве за одрасле. Током историје било је неколико лудила за слагалице. Први је трајао од 1907. до 1911. године, посебно популаран на североистоку Сједињених Држава, постајући облик забаве међу вишом класом. Други талас популарности слагалице поклопио се са Великом депресијом 1930-их. Нижи трошкови производње и усвајање картона учинили су слагалице јефтиним и популарним обликом забаве, што је довело до пораста такмичења у слагалицама.
У Јапану се свест о слагалицама значајно проширила након „Изложбе Мона Лизе“ у Токијском националном музеју 1974. године, која је повећала продају увезених слагалица. Јапанско удружење произвођача слагалица је 2008. поднело захтев да се 3. март прогласи за „Дан слагалице“. Јапан је развио јединствену културу слагалица, а играчи често уоквирују своје завршене слагалице као украсе за унутрашњост.
Од 21. века, врсте слагалица су наставиле да се шире, а теме су постале све разноврсније. Слагалице су комбиноване са музејским културним и креативним производима и популарним ИП адресама, што је резултирало новим облицима као што су 3Д загонетке, сјајне-сјајне--загонетке и дигиталне слагалице.
